Ваши системи раде. Само не разговарају међу собом

Зашто се ово дешава свима

Нико не бира да има изоловане системе. То се дешава нагомилавањем. Програм за фактурисање се купи јер је био обавезан, CRM јер је продајни тим порастао, онлајн продавница јер се указала прилика, а алат за имејл јер га је менаџер маркетинга већ познавао. Свака одлука је сама за себе била разумна.

Оно што никада није имало власника јесте простор између њих. А пошто је тај простор неко морао да попуни, попунили су га људи, ручно, а да нико никада није одлучио да тако буде.

Питање које прво постављамо

Пре него што било шта повежемо: шта је извор истине за сваку врсту информације?

Ако клијент промени адресу, где та промена мора да се унесе да би важила? Ако је одговор „зависи“ или „свуда“, интеграција још не може да се гради, јер нема начина да се разреше конфликти. Одлучивање о томе је досадно, изазива расправу, и чини разлику између интеграције која издржи и оне која стално прави дупликате.

Како повезујемо

Преко догађаја, кад год је могуће. Када се нешто деси у једном систему, он то јави и информација одмах иде даље. Брже је и троши мање.

Периодичном синхронизацијом, када догађаја нема. На сваких пет минута, на сваки сат, једном дневно. Бира се према стварној хитности, а не према ономе што боље изгледа.

Уз поновну обраду, увек. Сервиси падају, везе се прекидају, одговор понекад предуго траје. Све што постављамо то претпоставља и покушава поново, са све дужим чекањем, и обавештава особу када одустане.

Најчешћи случај: сајт који не разговара са остатком

Пример који се најчешће јавља уједно је и најскупљи по изгубљеним приликама. Неко попуни образац на сајту. Оно што би требало да се деси јесте: направљен запис, тренутно обавештење ономе ко одговара, заказано даље праћење и мерење.

Оно што се обично деси јесте да имејл стигне у заједничко сандуче. Ако га права особа не види, нико други не зна да је постојао. Зато сајтове и прикупљање упита третирамо као, у пракси, питање интеграције.